Istorijsko-epična verzija

(Napomena: Pripovedački ton smiren, epohalan, sa istorijskom težinom i lirizmom. Uključene su paralele sa starijim epohama relevantnim za francusku istoriju. Zadržani su istorijski simboli prostora. Atmosfera tišine, pogleda, straha, ali i trajanja kroz vekove. Naglašeni su trajnost kamena, ulica, mostova i trgova Pariza. Istorijski tokovi i kolektivno pamćenje daju smisao trivijalnoj epizodi.)

Bilo je to u podne, u času kada je parisko sunce najviše i kada senke trgova i ulica nestaju pod njegovim ravnim udarcem. Autobus je usporio kod jednog od mostova na Seni, nedaleko od Trga Bastilje, mesta gde je kamen odavno naučio da ćuti i da pamti. U njemu se, u gužvi i u zagušljivom mirisu prašine i znoja, zatekao mladić s neuobičajeno dugim vratom i šeširom oko koga je umesto trake bio privezan običan kanap.

Kao što se i kroz vekove dešavalo, kada se ljudi stisnu na malom prostoru, iz male iskrice rodila se čarka. Glasovi su se uzdigli, ali nisu značili ništa, osim da su pokazali kako se ritam svakodnevnice može poremetiti bez naročitog razloga. Putnici su ćutali, posmatrali kroz mutna stakla, kao da se u njihovom ćutanju sabirala navika vekova: ona ista što je u ovim ulicama učila ljude da prežive revolucije, ustanke i parade moći.

Nekoliko stanica dalje mladić je našao mesto i seo. Autobus se zaljuljao i nastavio dalje, kao zatvor na točkovima, a lica oko njega ostala su nemi kamenovi u zidovima. U tom trenutku činilo se kao da se ništa nije dogodilo, ali grad je već u svoje nevidljive knjige upisivao ovu sitnicu, onako kako je nekada beležio kolone što su kroz iste ulice išle prema giljotini na Trgu Revolucije ili što su marširale ka Trijumfalnoj kapiji.

Kasnije istog dana, na drugom mestu – možda kod Železničke stanice Lion, možda na trotoaru ispred pošte na Bulevaru – pripovedač ga je ponovo video. Mladić je stajao pored prijatelja i žalio se da mu je otpalo dugme s kaputa. Prijatelj mu je savetovao da ušije novo, makar jedno više, da bi kaput stajao pravilno. I u tom prostom, gotovo beznačajnom savetu odjeknula je cela istorija: kao što se most na Drini držao na jednom kamenu koji su majstori preokrenuli, tako se i odelo epohe može držati na jednom dodatnom šavu. I tako je ovaj dan, kratak i običan, postao deo dugačkog niza dana u Parizu, gde su male čarke i sitni saveti uvek živeli u senci velikih prevrata. Grad je nastavio da pamti, u kamenu mostova i u ćutanju prolaznika, još jednu priču koja će se utopiti u reku vremena.

Intimno-humana verzija

(Napomena: Pripovedački ton smiren, epohalan, sa istorijskom težinom i lirizmom. Uključene su paralele sa starijim epohama relevantnim za francusku istoriju. Zadržani su istorijski simboli prostora. Atmosfera tišine, pogleda, straha, ali i trajanja kroz vekove. Fokus je na unutrašnjem doživljaju putnika: tišina, spušteni pogledi, strah i navika da se ćuti. Mala epizoda postaje ogledalo večite ljudske sudbine u Parizu. Paralelno se javljaju slike prošlih nedaća: opsada Pariza, marševi, studentske pobune. U svemu tome ostaje osećaj da ljudi prolaze, ćute i pamte, a prostor (kamen, reke, trgovi) beleži i trajno čuva događaje.)

U skučenom autobusu, gde se svetlost probijala kroz prljava stakla u tankim prugama, ustao je mladić s dugim vratom i šeširom vezanim kanapom. Njegovo lice, blijedo i zategnuto, podsećalo je na ona lica što se u Parizu kroz vekove pojave i nestanu bez traga, ali ostave kratki nemir u sećanju prolaznika.

Započela je sitna prepirka, ne zbog reči, nego zbog samog tona. Nekome je smetnuo pogled, nekome lakat. U tom kratkom podizanju glasa bio je sadržan sav strah grada koji zna koliko i najmanja iskra može da se pretvori u plamen. Putnici su spuštali poglede na pod, gde se na gumenom podu autobusa ogledala njihova tišina. U toj tišini nije bilo samo trenutnog straha, već i navike prenete iz prošlih vremena: iz dana opsade Pariza, iz noći kada su Nemci marširali Jelisejskim poljima, iz jutara kada su studenti 1968. bacali kamenice po Latinskoj četvrti.

Kada je autobus stao, mladić je pronašao slobodno mesto i seo. Glasovi su utihnuli, ali ćutanje je ostalo. To ćutanje, staro i teško, bilo je jače od reči. Ono je bilo način da se preživi.

Kasnije, pred jednom poštom na Bulevaru Sen-Mišel, mladić je ponovo viđen, sada sa prijateljem. Žalio se na dugme koje mu je otpalo s kaputa. Prijatelj, smiren, rekao mu je da prišije novo, jedno više, da bi kaput stajao pravilno. Bila je to sitna stvar, ali u tom savetu ogledala se ljudska težnja da popravi ono što se može, makar i malim potezom, makar i jednim šavom.

Taj prizor nije bio nov. U senkama pariskih trgova i bulevara ležala su sećanja na druge, slične prizore: na povorke što su išle u tišini prema gubilištima, na majke koje su spuštale pogled dok su vojnici prolazili, na studente što su učili da ćutanje može biti i otpor i slabost.

I tako se ova sitna čarka i sitan savet utkali u veliko pamćenje grada. Ljudi su prošli, ćutali i zaboravili, ali kamen mostova i zidovi zgrada nastavili su da pamte. Oni su čuvali ono što se ne govori, ali traje – tišinu, strah i nadu, sve u jednom.