(Napomena: Jezik fragmentaran, pulsirajući, urban. Kratke rečenice. Nizovi nabijenih slika i senzacija. Atmosfera klaustrofobična: autobus kao potpalublje – nema dovoljno vazduha, nema izlaza, sve se ponavlja. Osećaj sabijenosti, tonjenja, kruženja.)
Autobus. Vreo. Zagušljiv. Kao da nema dovoljno kiseonika ni za pola putnika. Tela stisnuta, ruke zalepljene jedna za drugu, ramena, laktovi, mirisi. Vazduh gust, težak. Kao potpalublje. Bez prozora. Bez izlaza.
I onda on. Lik s onim vratom, izduženim, predugačkim, kao da se razvio mimo ostatka tela. Na glavi šešir, ali ne pravi – vezan kanap umesto trake. Ulazi i odmah zauzima prostor. Ne rečima na početku, nego samim sobom. Njegovo prisustvo preglasno i pre nego što otvori usta. A onda ih otvara.
Čarka. Ni oko čega. Lakat, gurkanje, rečenica što se otme, ton koji se podigne. Reči lete, ali nisu važne. Važan je zvuk. Previše glasan, previše oštar za ovaj skučen prostor. Svi mi ostali spuštamo pogled. U svoje cipele, u blatnjavi pod autobusa, u prljava stakla kroz koja se probija siva svetlost. Kao da ako dovoljno dugo gledaš u ništa, možda i nestaneš.
U glavi zujanje. Motor stenje. Disanje kratko. U uglu prozora zalepljen plakat: „Sutra nova rasprodaja. Sutra bolje.“ Crna slova na izbleđenoj hartiji. Slogan ponavlja ono što niko u autobusu ne veruje.
Nekoliko stanica kasnije, on nalazi slobodno mesto. Sedi. Glava mu visoka, vrat istegnut, kao antena koja hvata neki signal iznad nas. Autobus nastavlja dalje. Zatvor na točkovima.
Kasnije, tog istog dana. U drugom delu grada. Nije važno gde – železnička stanica ili trotoar pred poštom, svejedno. Vidim ga ponovo. Isti onaj lik. Kao da autobus nikad nije stao, kao da nas sve vreme vozi u krug i on samo izlazi na različitim mestima. Sad s prijateljem. Govore tiho, ali opet dovoljno da čujem. Žali se da mu je otpalo dugme s kaputa. Prijatelj mu, mirno, gotovo ravnodušno, kaže: „Ušij još jedno. Neka bude više. Kaput će ti stajati bolje.“
Sitnica. Jedno dugme. Ali u toj sitnici sve. Kao znak da se sve drži na tankom koncu. Na jednom šavu. Na jednoj improvizaciji. Kao da i čitav ovaj grad, čitava ova zemlja, stoji na dodatnom dugmetu koje može da spadne svakog časa.
U glavi mi se javljaju isečci, kao novinski naslovi:
„Male popravke – velika ušteda.“
„Nije ništa, samo sitnica.“
„Sve funkcioniše.“ Ali ne funkcioniše. Ne diše se. Autobus, park, stanica – sve isto. Sve zatvoreno. Sve potpalublje. Bez izlaza. Samo kruženje. Samo čekanje da nestane i poslednji komad vazduha.