(Napomena: vežba koja se oslanja na narativne strategije iz njegovog romana: introspektivno, fragmentarno, sa fluidnim prelazima između spoljnog i unutrašnjeg, uz nenametljivog, nepouzdanog pripovedača.)
Autobus 26 je zastao pred crvenim svetlom, a ja sam, kao i uvek, pokušavao da se uklopim u oblik sopstvenog daha. Krupan muškarac, obrijane glave, majica pretesna da sakrije ramena i reč „sada“, glasno je izgovarao ime Vučića, kao da ga doziva ili kao da mu polaže raport. Rekao je da je ovo zlatno doba, nekoliko puta, u ritmu koji se prepoznaje kada neko nešto nauči da bi zaboravio svaku drugu rečenicu. Studente je nazvao razmaženim marionetama, zapadnim i tuđim, kao da nam je sve što se miče došlo iz pogrešnog pravca.
Nisam pogledao u njega, ali čuo sam kako mu se glas naslanja na prozirnu plastiku šipke i vraća kao jeka koja ne pripada nikome. U toj jeci su se zgrušavale tuđe reči: stabilnost, rast, vodstvo. Bile su glatke, kao sređeni krevet pre smotre. Držao sam se za naslon, misleći o tome kako se grupni strah može rasporediti tako da niko ne nosi previše, a ipak svi pognu glavu. U prozoru sam video svoje lice spakovano između reklame za kredit i reči VOZITE PAŽLJIVO, i to mi je izgledalo kao opravdanje koje sam samom sebi podmetnuo.
On je nastavio, i ja sam osetio da moje ćutanje postaje veće od mene. U vojsci smo nekada učili da je pravilno držanje pola odgovora; to se ne zove poslušnost nego urednost. Ako preduhitriš pitanje, izbeći ćeš kaznu. Ako ponoviš parole, možda ćeš se izgubiti u njihovoj ritmičnosti, a ritam je, tako nam je govorio onaj od kojeg su svi sklanjali pogled, majka discipline. Ponekad mi se čini da se i politika oslanja na isti kostur: ne izmišljaj, ponavljaj.
Posle, kada je autobus već bio negde drugde, a sunce rašiveno iznad krošnji, video sam ga ponovo kraj Pionirskog parka. Tamo su bili šatori i zastave koje su se iz daljine doimale kao odevni predmeti okačeni da se prosuše. Rekli su da su studenti, pristalice Vučića, i smejali se kao ljudi koji su naučili da im osmeh ne može biti zamerka. Između dve rečenice o redosledu stvari – prvo sigurnost, onda razgovor – stigli su oni drugi, koje sam, možda preuranjeno, nazvao pravim.
Ništa se nije desilo odjednom. Najpre glasovi koji su se prepoznali, pa ruke koje su pokušale da objasne bez reči, pa onda ono što ruke inače urade kada im se istina učini premalom za toliko gesta. Guranje je prešlo u guranje s namerom, a guranje s namerom u udarac koji niko nije video tačno kad je pao. Ne znam jesam li se pomerio ili su se drugi pomerili umesto mene. Kažu da policija nije bila tu; ja mogu samo da potvrdim odsustvo uniformi, što ne znači da odsustvo nije bilo prisutno.
U meni je odzvanjalo zlatno doba, tihim zveckanjem kao kašičica o zid šolje. Pomislio sam na kazne bez imena, na odmazde bez naredbe, na to kako se grupa umiljava sopstvenom liku dok ga ne prepozna kao sigurnost. U jednoj od tih misli stajao sam opet u autobusu, s onim strahom koji se može dotaći kao znoj na hladnom staklu.
Neko je podigao neku zastavicu, i vetar je podvukao rub. Video sam ivicu plastike kako podrhtava, tanku i čistu. Na asfaltu, ispod parkovskog drveta, ležao je sitan, okrugao predmet – dugme ili novčić – i niko ga nije podizao. U njegovoj nepomičnosti bilo je sve što se upravo dogodilo, a možda i ono što tek dolazi: mali krug koji čeka da ga neko imenuje, ili da ostane bez imena, da bi se lakše utisnuo u prašinu.