(Napomena: verzija koja hvata visokonivojske odlike fantastičnog realizma: mračno, ogoljeno, fragmentarno, sa motivima poslušnosti, odmazde, stida i kolektivne tišine. Likovi sa društvenog dna, ljudi u vlasti animalnih poriva, neuspešni buntovnici, marginalci i kafanski mitomani.)
Autobus hropće podnevu kao stara riba koja je zaboravila reku. Plastika šipke lepljiva, Znoj kao sitna so na prstima. On, krupan i obrijan, govori bez prekida, ritmom koji udara o staklo: Vučić, zlatno doba, stabilnost, rast. Reči svetlucaju kao kovanice izgubljene u prašini.
Mi stojimo kao izloženi bedemi, i niko se ne pomera. Poslušnost je toplo sklonište bez prozora. Čujem refren iznutra, tup, kao kašika o šolju: zlatno doba, zlatno doba, zlatno. Žene gledaju u pod, mladić u ekran koji ništa ne kaže. Meni se čini da motor drhti kao da broji umesto nas.
U staklu umesto lica ugledam Kragujevac, dalek i blizak, kako se zgušnjava u jednoj mrlji na obrazu. Lepenica šumi u kanalu ispod točkova, i šapat joj zna imena koja smo zaboravili da izgovaramo.
Na stanici, kod parka, vetar nadmeće zastave i šatore. Onaj isti muškarac već je tamo, sa osmesima koji ne pripadaju nikom. Govori o redosledu: prvo sigurnost, onda reč. Između dve njegove rečenice pojave se oni drugi, što donesu tišinu kao dokaz. Tišina se najlakše prospe po zemlji.
Pomeranja su najpre nežna, kao da su izvinjenja. Onda ramena progovore, pa pesnice. Nesporazum se preimenuje u nameru. Policije nema, a odsustvo je vešt kelner koji skloni čaše pre nego što shvatiš da si žedan.
Kafana izranja iz vazduha kao školjka. Kelner zapisuje narudžbinu na račun koji ne postoji: Rakija i još jedna za put. Darda za stolom govori o pravednosti koja kasni, Murat se smeje bez zuba, a ja mislim na grad koji spava otvorenih očiju. U svakom glasu čujem kaznu bez naredbe. Svi znaju kako se čeka.
Žene prolaze kao senke, nose u torbama svetlo za kasnije. Lepenica, mutna i mirna, nosi tragove naših rečenica, svaka polomljena na pola. Kragujevac treperi na horizontu kao ime na koje se niko ne odaziva.
U tom treperenju vidim kako poslušnost menja oblik: ponekad je uredna košulja, ponekad ruka na ramenu, ponekad laž koja štiti od veće laži. Znoj se hladi na vratu kao dlan odsutnog suda. Neko reče „zlatno doba“, i zvuk pade na pod kao sitan metal.
Kažu da je odmazda raspored, ne događaj. Darda klima glavom, Murat broji daljine, kelner briše sto koji niko nije uprljao. U džepu mi zveckaju bezvredne kovanice, i svaka ima svoje nasmešeno lice. U daljini autobus prede, kao mašina kojoj ne treba vozač.
Kada sve utihne, vidim na ivici pločnika proziran odlomak plastike. Vetar ga pomeri milimetar, pa stane. U njemu svetlo zatreperi kao kratka, nečujna molitva. Ne uzimam ga. Gledam kako drhti, kako se smiruje, kako ostaje, da čuva mesto gde je nešto već prošlo, i možda se tek sprema da dođe.