(Odlike Priče sa Kolime: ekstremna ogoljenost, surov realizam bez nade, kratke rečenice koje “udaraju”, potpuna erozija humanosti, opšta sebičnost i preživljavanje po svaku cenu (krađa hleba, prevara, podmetanje), odsustvo “časnih ljudi”, zaključna beznađe — “čovečnost i nada ostale su iza kapija lagera”.)
Žitije inženjera Ivana Ivanovića
Jutro. Ulazi u autobus 26; plastika miriše na vlagu i detergent, šipke su hladne. Muškarac obrijane glave govori pravilno i glasno; „zlatno doba“ vraća se kao signal na semaforu, studenti su „marionete“, ritam je tačan. Putnici gledaju u pod, telefoni trepere bez zvuka; Partija zove to „spontanom urednošću“. On drži šipku, broji stajališta i spušta pogled na cipele; brojevi su jedina pristojnost koja ne traži svedoke.
Tokom dana. Kod Pionirskog parka šatori stoje u jednakim razmacima; zastave su zategnute, osmesi bez senke. „Pristalice“ se predstavljaju kao studenti i olakšavaju popis; dolazak pravih studenata menja zvuk koraka i gustinu vazduha. Granica se najpre pomeri u ramenima, zatim prođe kroz ruke; guranje je kratko i čisto, batine se odrade u tišini. Policija je odsutna zbog „privremeno preusmerenog nadzora“; odsustvo je tvrđe od prisustva i efikasnije. On beleži detalje koji ne lažu: raskopčano dugme, odbačena flaša, traka na stubu, tri pogleda koja traže kancelariju koja ne postoji. Ne snima; pamćenje je sporije, ali duže drži ivice. Odlazi sa ruba kad sve postane uredno nesigurno; reči zaostaju, raspored se zatvara.
Uveče. Vraća se istom linijom; plakati Vođe, poruke o „maloj hrabrosti šutnje“, ekran o oslobađanju prostora od nereda. Kući ga čeka mlaka supa i pola hleba; telefon je ćutao dok su se sabirali nepovezani svedoci. Na stolu slaže spisak za sutra: kartica, sitan novac, stara jakna bez dugmeta; dodaje tri formule za nepredviđeno: „mirna budnost“, „predvidiva sloboda“, „spontano poravnanje“. Soba je hladna i uredna; hladnoća podvlači red kao lenjir. Pre spavanja prepisuje bilans: jedna izbegnuta priča, dve uredne klimoglavke, tri skrenuta pogleda, četiri puta ponovljena reč koja ga nije tražila. On i onaj drugi — glas iz jutarnjeg vozila — stali su u istu rečenicu, samo sa različitim ulogama.
On kaže tiho, bez dramatike, kao u praznoj radionici: „A ja bih voleo da sam patrljak. Ljudski patrljak, razumete, bez ruku, bez nogu. Tada bih u sebi našao snage da im pljunem posred njuške za sve ovo što čine s nama“. „Oni“ su za njega precizni: režim Vođe i njihovi saradnici, lica koja govore o zlatnom dobu dok štede na vazduhu.