Tišina među ljudima
Autobus je usporavao, a po staklu se razlivala podnevna svetlost. Ljudi su ćutali ne običnom tišinom umora, nego onom dubljom, koja nastaje kada niko više nije siguran šta sme da kaže.
Tada je progovorio čovek u crnoj majici. Krupan, obrijane glave, stajao je među nama kao nešto tvrdo i nepomično. Govorio je o blagostanju, stabilnosti, vođstvu, o vremenu koje je navodno najbolje od svih vremena. Reči nisam slušao. Slušao sam kako ljudi dišu.
Jedna žena je spustila pogled. Neko je stegao šaku. Čitav autobus postao je jedno telo koje želi da ostane neprimećeno.
Kasnije, kraj parka, video sam istog čoveka među onima koji su se predstavljali kao studenti. Kada su došli pravi studenti, najpre su se podigli glasovi, zatim ruke, zatim više nisam razlikovao pokrete. Tela su se pomešala u strahu i udarcima. Policije nije bilo. A odsustvo nekad stoji jače od prisustva.
Gledao sam lišće kako drhti. Na asfaltu se kotrljala prazna plastična čaša. Niko je nije podigao. U toj sitnoj stvari bilo je svega: nemoći, ćutanja, čekanja da nas neko pomeri. A ništa ne dolazi.