Vladislav Petković Dis: Naši dani

Razvilo se crno vreme opadanja,
Nabujao šljam i razvrat i poroci,
Podig’o se truli zadah propadanja,
Umrli su svi heroji i proroci.
Razvilo se crno vreme opadanja.

Progledale sve jazbine i kanali,
Na visoko podigli se sutereni,
Svi podmukli, svi prokleti i svi mali
Postali su danas naši suvereni.
Progledale sve jazbine i kanali.

Pokradeni svi hramovi i ćivoti,
Ismejane sve vrline i poštenje,
Poniženi svi grobovi i životi,
Uprljano i opelo i krštenje.
Pokradeni svi hramovi i ćivoti.

Zakovana petvekovna zvona bune,
Pobegao duh jedinstva i bog rata;
Obesismo sve praznike i tribune,
Gojimo se od grehova i od blata.
Zakovana petvekovna zvona bune.

Od pandura stvorili smo velikaše,
Dostojanstva podeliše idioti,
Lopovi nam izrađuju bogataše
Mračne duše nazvaše se patrioti.
Od pandura stvorili smo velikaše.

Svoju mudrost rastočismo na izbore,
Svoju hrabrost na podvale i obede,
Budućnosti zatrovasmo sve izvore,
A poraze proglasismo za pobede.
Svoju mudrost rastočismo na izbore.

Mesto svetle istorije i grobova
Vaskrsli smo sve pigmeje i repove;
Od nesrećne braće naše, od robova,
Zatvorismo svoje oči i džepove.
Mesto svetle istorije i grobova

Ostala nam još prašina na hartiji
K’o jedina uspomena na džinove;
Sad svu slavu pronađosmo u partiji,
Pir poruge dohvatio sve sinove.
Ostala nam još prašina na hartiji.

Pod sramotom živi naše pokolenje,
Ne čuju se ni protesti ni jauci;
Pod sramotom živi naše javno mnenje,
Naraštaji, koji sišu k’o pauci.
Pod sramotom živi naše pokolenje.

Pomrčina pritisnula naše dane,
He vidi se jadna naša zemlja huda;
Al’ kad požar poduhvati na sve strane,
Kuda ćemo od svetlosti i od suda!
Pomrčina pritisnula naše dane.

Naši dani (po autobusu br. 26) ChatGPT

Zaustavi se vozilo kod Skupštine,
u njemu glas ko malj udari ljude:
jedan ćelav, u crnini i tmini,
k’o papagaj uči hvalu i blude.
Zaustavi se vozilo kod Skupštine.

Zbori „zlatno doba“, rast i silu,
proziva studente — „marionete“;
a putnici, spuštenih očiju, u strahu
gutaju reči, ćuteć’ kao sjene.
Zbori „zlatno doba“, rast i silu.

Naučen napamet, bez duše i daha,
on širi zadah poslušne tiranije;
u tihom vagonu, k’o iz groba,
samrtni mir kleči pred njegovim lažima.
Naučen napamet, bez duše i daha.

Dva sahata dalje, na Pioniru,
isti lik — al’ sad u rulji šatora;
kad naiđoše djeca s transparentom,
sručio se gnev batina i povika.
Dva sahata dalje, na Pioniru.

Ne bi policije, ne bi pravde,
samo šušanj čizama i šake mraka;
još jedan dan u zemlji pod vlasti
što silu krsti i slobodu gazi.
Ne bi policije, ne bi pravde.

Pomrčina pritisnula naše dane,
strah u autobusima diše k’o tmina;
a narod ćuti, prozor zatvara,
dok mu kosti gaze — ko da nije kriv.
Pomrčina pritisnula naše dane.

Naši dani (po autobusu br. 26)

Zaustavi se vozilo kod Skupštine,
u njemu glas ko malj udari ljude:
jedan ćelav, u njemu crnine i tmine,
k’o papagaj uči hvalu i blude.
Zaustavi se vozilo kod Skupštine.

Zbori o „zlatnom dobu“, u jednom dahu,
proziva studente željne promene;
a putnici, spuštenih očiju, u strahu
gutaju reči, ćuteć’ kao sene.
Zbori o „zlatnom dobu“, u jednom dahu.

Naučen napamet, bez duše i daha,
on širi zadah poslušne tiranije;
u tihom vagonu, prepunog straha,
samrtni mir kleči pred senkom agonije.
Naučen napamet, bez duše i daha.

Dva sahata dalje, u parku Pionira,
u ruci mu štap, a u očima navika;
na decu s porukama mira,
sručio se gnev batina i povika.
Dva sahata dalje, u parku Pionira.

Ne bi policije, ne bi pravde,
samo topot čizama i tamni prikazi;
još jedan dan u zemlji nepravde
što silu krsti i slobodu gazi.
Ne bi policije, ne bi pravde.

Pomrčina pritisnula naše dane,
strah u autobusima diše k’o tmina;
a narod ćuti, porazi na sve strane,
dok ga satire nepravde lavina.
Pomrčina pritisnula naše dane.