(Napomena: verzija u tonu i atmosferi Crnjanskog i njegovih Seoba)
U podne, kad se autobus broj dvadeset i šest zaustavio kraj Skupštine, nad Beogradom je ležala ona ista teška vlaga što se davno spustila nad močvarama gde je vojska Isakovića čekala dan polaska. Magla, gusta i tvrda, obavijala je ljude u vozilu, kao da su sabijeni ne u limu, nego u močvari. Niko nije govorio. Svi su ćutali. Samo jedan glas, krupan čovek, obrijane glave, u crnoj majici, dizao se nad svima. Njegove reči, naučene, ponavljane, padale su među putnike poput kapi u baruštini: o „zlatnom dobu“, o stabilnosti, o vođi.
Tišina je bila pregusta, teža od glasa. Ljudi su spuštali oči, kao što su vojnici nekad gledali u sivo blato pod nogama, čekajući da se podigne zastava i krene na put. Strah je disao među njima, isti onaj strah što se uvlačio u vojnike dok su, pod mokrim šatorima i razapetim lancunima, budili se ujutro i gledali maglu koja se spušta do zemlje. Njihove noge su bile natopljene vlagom, a u grudima je kuvalo očekivanje: Rusija, carski gradovi, obećane nagrade. Ipak, ispred njih bilo je samo močvarno zemljište, bez kraja i smisla.
Kasnije, u Pionirskom parku, isti čovek, sa istim glasom, pojavio se ponovo, među šatorima. Tamo gde su se pravili da su studenti, gde se stvorila rulja. A kad su došli pravi studenti, reči su nestale, ostali su samo udarci, batine, povici. Policije nije bilo. Samo magla. Samo vlažan travnjak, gazila su ga teška stopala, kao nekada vojnička.
A ljudi su ćutali. U njihovim očima nije bilo glasa, ni nade, samo vlaga i umor. Kao da su već jednom kretali ovim putem, uvek iznova, iz močvare u močvaru, iz magle u maglu. Kao da se vreme zatvorilo u sopstveni krug, uvek isti, večan. Tada u močvarama Potisja vojska Isakovića čekala znak da krene ka Rusiji, pod maglom, u vlazi i tišini; sada, u Beogradu, ljudi ćute u autobusu i parku, pod strahom i batinama. I tada i sada, plavi krug i u njemu zvezda, ostaje daljina, nedostižna i obećana. Kao carska Rusija u snovima Isakovića, i kao budućnost Srbije u rečima čoveka iz autobusa.
Samo su seobe večne: iz jedne vlasti u drugu, iz jedne tame u drugu, iz jednog iščekivanja u sledeće. I ništa se ne menja, osim lica što prolaze kroz istu maglu i ostavljaju iste tragove u blatu.