(Napomena: Evo jedne verzije u maniru Miljenka Jergovića iz serijala Junak našeg doba — spoj poluhladne hronike i lirskog eseja, sa ironijskim podtonom, sa književnom refleksijom)

U podne, autobus broj 26. Staje kod Skupštine, vrućina se lepi za prozore, a unutra jedan čovek, obrijane glave, u crnoj majici, počinje da govori. Govori o „zlatnom dobu“. O ekonomskom rastu, o vođi, o stabilnosti. Izgovara rečenice koje mirišu na novinsko saopštenje, kao da mu je neko juče u opštini podelio papir i rekao: „Uči ovo, sine, biće ti od koristi.“ Njegov glas je mehanički, ravnomeran, gotovo umirujući, a zapravo sablastan. U tom autobusu, međutim, nije bilo mira. Ljudi su gledali kroz prozor, okretali glave, disali pliće. I taj strah, to polje tišine koje nastaje kada niko ne sme da kaže ništa, bilo je gušće od vrućine i izduvnih gasova.

Dva sata kasnije, u Pionirskom parku, isti čovek. Sada među šatorima, s „studentima“ koji su tu da budu statisti u predstavi. Oni su navodno glas omladine, a u stvari najamni hor, plaćen da peva pesmu o „zlatnom dobu“. Kad su stigli pravi studenti, oni sa transparentima i knjigama, čovek iz autobusa i njegovi sapatnici postali su glavni glumci u jednoj staroj balkanskoj drami: povici, guranje, psovke, batine. Policija se nije pojavila, kao da i ona ima svoju tišinu koju čuva.

Junak našeg doba? On je upravo taj čovek u crnoj majici, s rečenicama naučenim napamet, s glasom koji odjekuje kao jeka vlasti. Ali on je i simptom: znak da društvo više nema potrebe da izmišlja junake, dovoljno je da postavlja figurine, lutke koje govore ono što treba.

U književnosti smo ih sreli i ranije. Gogoljev Akakije Akakijevič iz „Kabanice“ bio je mali, beznačajan činovnik, ali je u svojoj nemoći bio tragičan i ljudski. Čovek iz beogradskog autobusa nije ni to. On nije ni Dostojevski, sa svojim likovima koji se muče i sumnjaju, niti Tolstojev knez Andrej koji traži smisao. On je praznina, glas iz stomaka televizijskog studija. On je junak epohe u kojoj nema dileme, nema unutrašnje drame – samo glasno, bezbožno ponavljanje.

I možda je to najveća tragedija naših dana: što junak našeg doba nije ni heroj ni zločinac, već tek glas u autobusu, statist u šatoru, čovek koji izgovara unapred napisane rečenice dok mi, putnici i prolaznici, gledamo kroz prozor i ćutimo. I ćutanje, to naše kolektivno ćutanje, zapravo je glavni junak cele priče.