(Napomena: Vežba je napisana u stilu Danila Kiša, tačnije u duhu romana Grobnica za Borisa Davidoviča – ton ozbiljan, istorijsko-politički, sa atmosferom sumornih biografija; pripovedanje kao fiktivna biografija ili dosije jednog anonimnog lika; umetanje šireg istorijskog i političkog konteksta (progon, ideologija, lažne ispovesti, mučenja, kolektivne obmane); ritam rečenica bogat, složen, ispunjen faktografskim detaljima i analogijama, kao da se pripoveda istoričar ili arhivar.)

Oko podneva, autobus broj 26 usporio je kod Narodne skupštine, u satu kada se svetlost prelama između administrativne ozbiljnosti i letargije grada. U njemu je stajao krupan muškarac, obrijane glave, u crnoj majici koja je obuhvatala torzo poput uniforme. Bez da ga je iko pitao, počeo je govoriti. Njegove rečenice, odmerene i naglašene, bile su niz parole: „zlatno doba“, „ekonomski rast“, „stabilnost“, „snažno vođstvo“¹. Studente je nazivao razmaženim marionetama Zapada. Govorio je visoko, glasom koji nije bio razgovor nego proglas, kao da je uvežban na mitingu ili u zatvorenoj učionici za kadrove. Putnici su ćutali. Strah² se osećao kao dodatni sloj vazduha, kao znoj na koži. Neki su razmenili poglede, ali ni jedan glas nije izašao iz gužve.

Dva sata kasnije, gotovo slučajno, ali ne i bez unutrašnje logike istorije, isti čovek pojavio se ponovo – sada u blizini Pionirskog parka, među grupom mladih koji su se predstavljali kao studenti. Njihovi šatori, improvizovani i tanki, imali su funkciju scenskog dekora. Kada su naišli pravi studenti-demonstranti, sukob se rasplamsao: povici, guranje, udarci. Čovek iz autobusa, sada deo kolektiva, digao je ruke ne da bi govorio, već da bi udarao. Policija se nije pojavila; njen izostanak bio je, kao i prisustvo tih ljudi, deo istog režiranog scenarija³.

Beograd 21. veka voli da se predstavlja kao prostor „zlatnog doba“, ali pozlata, kao i uvek, puca na ivicama. Čovekova obrijana glava i crna majica postaju simbol jedne epohe u kojoj se propaganda pretače u telesni čin. Njegove reči u autobusu, trivijalne i naučene, mogle bi stajati kao fusnota u nekom dosijeu: „Sklonost ka političkom entuzijazmu u javnom prevozu“. Njegovi udarci u parku, zabeleženi kamerama mobilnih telefona, ulaze u isti registar: mala, ali jasna potvrda rituala sile.

Anonimni čovek postaje simbol epohe, jednako bezimen kao i žrtve sovjetskih čistki, a opet prepoznatljiv u svojoj ulozi agitatora. Njegov monolog u autobusu nije dijalog, već proglas. Njegova pesnica u Pionirskom parku nije slučajnost, već ritual.

Zlatno doba, dakle, ovde nije pozlata svakodnevice, već maska koja prekriva batine, strah i tišinu. Anonimni putnici, koji su samo želeli da stignu do svojih stanica, pretvaraju se u statističke fusnote – nemi posmatrači procesa u kojem istorija prolazi kroz njih, ali ne i za njih.

Pripovedač, koji posmatra, zna da bi ova scena mogla biti arhivski sažeta: „Dana tog i tog, muškarac je primećen u autobusu, zatim među pristalicama, gde je došlo do incidenta.“ Ali ono što ostaje jeste slika – mutna, gotovo banalna – jednog tela koje se ponavlja u različitim okvirima dana, i jednog grada koji ćuti dok mu se istorija odvija pred očima.

I tako se mala anegdota – autobus, proglas, šatori, batine – pretače u opšti registar jedne epohe, u kojoj se sudbine ljudi pretvaraju u fusnote, a fusnote u presude.

Fusnote (arhivski isečci):

1. Fond: Ministarstvo za informisanje. Kutija 14/2019. Dokument: „Dosije o spontanom političkom entuzijazmu“, strogo interno. ↩︎
2. Fond: Arhiv grada Beograda. Kutija 27. Fasc. „Zabeleške o raspoloženju u javnom prevozu“. Izveštaj: „Osećaj straha među putnicima“, bez potpisa, 2020. ↩︎
3. Fond: Privatni arhiv bivšeg službenika. Kutija „Kontrola protesta“. Dokument: „Katalog kontra-protesta“, nedatiran, verovatno 2019–2021. ↩︎