(Napomena: vežba je napisana v krležijanskom duhu, kroz Petrice Kerempuha, v toj gorkoj groteski kak’ je samo on znal.)

Oko podneva, pred samom Skupštinom, zastal je aftobus broj dvajst i šesti, pun kak šipak, a nutra – kakva karikatura naroda, stoji jedan ćelavi dilber v crnoj majici, širi ruke kak’ propovjednik na vašaru i dere se:
— Ljudi moji, ovo je zlatno doba, ovo je raj na zemlji, Vučić je naš mesija!

I tak’ on blebeće, popeva kak’ papagaj naučene fraze, a pasijansa ništ’ drugo. Nit’ misli, nit’ veruje, samo mlati reči kak mlin koji melje prazno zrno. Putnici šute, glediju v pendžere, nitko nemre ništ reći. Strah diše nutra, kak’ kakva promaja kaj ti ulazi v kosti.

A dve ure kasneje, v Pionirskom parku, gle ga opet! Sad već med šatorima, s onim kaj se predstavljaju kak studenti, a zapravo su plaćena mularija, režimska čeljad za šou. I čim pravega studenta vidiš – onog s transparentom i knjigom pod pazuhom – počne dernek: povici, guranja, šake, batine. Policije nigde. Kak’ da i ona vuči šutnju na platnoj listi.

I tak’ ti zgledaju naši dani. Junaki su nam papige, lutke kaj nemru reći „nemrem“ ni „ne bum“, nego stalno „zlatno doba“. A narod? Narod šuti, kak v grobu, i gleda kam’ se sunce zakrilo.

Petrica Kerempuh bi se nasmijal i rekel:
— Eh, ljudi moji, kak’ bu vam i bilo, kad ste dopustili da vam pamet zamene s megafonom i batinom.

---

Balada o ćelavcu z aftobusa

Oko podne, pred Skupštinom,
aftobus se štel je stat,
nutra ćelav, v crnom majcu,
poče narod obmanjivat.

„Zlatno doba, ljudi moji,
Vučić vodi, sve cvate,
studenti su marionete,
zapad njima dušu krade.“

Putnici se v pendžer sklonu,
niti glasa, niti daha,
strah je promaja v kostima,
ko da vraga nutra škraba.

Dve ure pak v Pioniru,
gle ga opet, isti lik,
med šatorom, med mularijom,
on se pravi – studentnik.

A kad dođu pravi dečki,
kaj u ruke knjige majú,
šake, batine, povici,
k’o da pravdu zakopajú.

Policija nigde nema,
k’o da čuva samo tmine,
a Kerempuh z brega veli:
„To su vaše vladavine.“

Kakti narod šuti, trpi,
gleda v zemlju, zdvajat zna,
a junaki današnjega
papagaji bez uma.