(Odlike Arhipelaga Gulag: dokumentarno-esejistički ton, moralna istraga, svedena ironija, kolektivno „mi“, katalogizovanje svedočenja, hladna preciznost, retke ali snažne slike.)
Moskva 1937: Dugme
Datum je 12. XI 1937. Na liniji Sokoljniki–Park Kul’tury, u 07:42, gužva je uobičajena, vlažan miris metala pliva ispod električne svetlosti koja se lomi po kapama. Mi stojimo uz vrata i posmatramo ruke na kožnim obručima, većinom leve, jer desne ostaju slobodne za dokumente i legitimacije. U staklu su nam lica tanja nego na ulici; red vožnje se poštuje, a red ćutanja još strože. U sredini vagona muškarac sa neuobičajeno dugim vratom guta suvo, Adamova jabučica radi kao mehanizam, kragna izlizana, gornje dugme neusklađeno. Prepoznajemo znak: dugme je od drugog sakoa. Ko ume da menja dugmad, zna i gde da zavrne jezik. Ovakve sitnice su brže od reči.
Drugi čovek, niži, uskih ramena, prolazi uzduž; dodirom rukava prenosi poruku, „pogledaj gore“. Pratimo senku koja klizi po podu kao linija koje nema na mapi. Učinilo nam se da dugi vrat gleda kroz nas, kao da mu je posao da vidi ono što bi trebalo da ne postoji; kao jarbol bez zastave: jarbol stoji vetru. Mi smo između trećih vrata i zadnje klupe. Dvojica radnika dišu do nas, obuća blatnjava; žena sa torbom ne podiže pogled. Osećamo kako nešto dolazi, ne korak i ne naredba, nego izjednačen pritisak u koji se imena skraćuju. Skraćivanje je mera brige.
Dva zaustavljanja prolaze bez ičega. Na trećem kratka promena rasporeda: dugi vrat se privlači vratima, niži mu prilazi s boka, prst dotakne kragnu kao proveru; dugme zasvetli. Znamo da sjaj ume da govori; papir ne sija, ali beleži, a ovo je bio papir na kragni. U 07:55 izlaze trojica. Njihova imena ne znamo; znamo raspored i vreme. Jedan ostaje s leve strane hodnika, kao stub bez natpisa. Vidimo kako se lica zatvaraju kao knjige, bez buke, bez promene vazduha, ostaje samo manje teksta u očima. Kada se knjiga zatvori, prašina postaje najglasnija.
Posle toga sve je normalno: kretanje, skidanje rukavica, brojenje stanica. Razglas govori uredno. Na površini se razlivamo kao voda po pločniku. Zapisujemo: dug vrat, pogrešno dugme, tačan čas. Ne zapisujemo strah, jer strah ne prolazi cenzuru. A cenzura voli brojeve. Presuda: Sitnica je dovoljna da potvrdi sistem, a sistem je dovoljan da poništi nas.