(Odlike 1984: totalitarna atmosfera, nadzor, službeni slogani/kontradikcije, „novogovor“-logika, birokratski žargon, rituali lojalnosti, hladna ironija, unutrašnje samocenzurisanje.)
Zlatno doba, interna beleška
Jutro. Autobus 26 miriše na plastiku, gumene podove i jutarnje obećanje rada. Muškarac obrijane glave u crnoj majici govori bez pauze, naglašava tonom koji ne traži saglasje: „zlatno doba“. Studenti su „marionete“, on to izgovara pravilno, uz kratke pauze. Partija voli jasnoću. Vođa zahteva „organizovanu spontanost“, pa ćutnja putnika zvuči propisno. Ja držim šipku i gledam poravnanje lica oko mene: svi različiti, svi ispravljeni istom linijom. Iz zvučnika Sekcije za smanjenu buku čujem kako je „dobrovoljna obaveza“ najbolji oblik lične slobode. Ja je primam u tišini jer sloboda ne trpi objašnjenja.
Tokom dana. Kod Pionirskog parka šatori su čisti, pravilni, bele oznake na uglovima. Na platnu je odštampan logo Uprave za skladno neslaganje: „Neslaganje, ali skladno“. Pristalice se predstavljaju kao studenti, to olakšava administraciji prevođenje stvarnosti u registar. Kad dolaze „pravi“ studenti, razlika je mala i dovoljna. Granica se vidi u ramenima. Rame nije ideologija, ali nosi je bolje od teksta. Menja se raspored ljudi, ne reči. Pojavljuje se guranje, brzo i bez ostatka. Batine se sprovode u skladu sa procedurom Sekcije za umirenu mobilnost: brza dekonstrukcija kretanja. Policija je odsutna zbog „privremenog preusmerenog nadzora“. Odsek za jasan mrak predlaže da se o događaju govori u budućem vremenu: „Govoriće se da je sve bilo bezbedno.“ Ja zapisujem u sebi: jedna flaša vode na travi, jedno raskopčano dugme, tri pogleda koja traže ministarstvo koje ne postoji. Nije potrebno ministarstvo; dovoljno je odsustvo.
Popodne/uveče. Vraćam se kući istom linijom. U vozilu repriza jutra: plakati Vođe, poruka o „maloj hrabrosti šutnje“, ekran sa vestima o uspešnom oslobađanju prostora od nereda. Ja imam dva sitna dobitka: supa je mlaka, a telefon je ćutao dok su se brojali glasovi nepovezanih svedoka. Iz fiskalne cedulje iščitavam vernost: sve stavke sabrane, nijedna misao razlivena. Pri ruci su spisak za sutra i nekoliko formulacija koje mogu da posluže: „mirna budnost“, „predvidiva sloboda“, „spontano poravnanje“. U sobi je hladno i uredno; hladnoća podvlači red. Pre spavanja prepisujem u sebi današnji popis: jedna izbegnuta priča, dve uredne klimoglavke, tri puta izbegnut pogled, četiri puta ponovljena reč koja me ne traži. Ja i on postojimo u istoj rečenici, samo s različitim funkcijama. Presuda je kratka: zlatno doba je najjeftinije kad ga plati ćutnja.