(Napomena: u stilu Mome Kapora i njegove „Beleške jedne Ane“ i „Hej, nisam ti to pričala“ sa beogradskim žargonom i aromom sedamdesetih u Beogradu)

Ana, sećaš se onih autobusa koji su uvek mirisali na burek iz pekare Petrović i na znoj ljudi koji se vraćaju s posla? E, upravo takav jedan, dvadesetšestica, kod Skupštine. Vreo podnevni vazduh, svi gledaju kroz prljava stakla, a tišina, samo motor brunda.

I onda, kao da ga je neko uključio na dugme, ustaje tip — obrijana glava, crna majica nalepljena na stomak, ruke kao vesla. Počinje da drži govor, glasno, bez da ga iko pita. Hvali vlast, priča o „zlatnom dobu“, o napretku, o stabilnosti. Studente je nazvao razmaženim klincima, zapadnim igračkama. Rečenice su mu zvučale kao sa gramofonske ploče, k’o da se okreću i ponavljaju.

A mi, Ana, svi ćutimo. Jedna žena steže tašnu u krilu, neki klinac se pravi da čita „Politiku“, a jedan stariji gospodin sklanja pogled, kao da ga je baš tada zainteresovalo oguljeno sedište ispred njega. I znaš onaj osećaj kad ti strah legne na grudi pa ti se i disanje uspori? Tako je bilo u tom busu.

Dva sata kasnije, prolazim pored Pionirskog parka. Šatori, zastave, sve kao neka loša scenografija. Isti onaj lik iz autobusa — sada s ekipom, glume studente. Pravi studenti dolaze, nose transparente, a onda bum: psovke, guranje, pesnice. Leti kamenje, šake sevale, i sve to bez ijednog policajca u vidiku. Samo dim cigareta i galama.

Beograd, Ana, nije onaj iz vremena kad smo išli na matine u „Balkan“, pa posle na pljeskavicu kod „Lipe“ i vraćali se taksijem sa Slavije, dok vozač gunđa o Partizanu i Zvezdi. Nije to više onaj grad koji je umeo da se smeje sam sebi. Ovo je Beograd u kom se u autobusu ćuti da ne bi dobio šamar, a studenti se biju sa statistima koji igraju patriote.

Hej, nisam ti ovo pričala.