U autobusu S za vreme najveće gužve. Jedan tip od svojih dvadeset šest godina, sa dugim vratom kao da su mu ga istegli i sa šeširom na kome traku zamenjuje uzica. Ljudi silaze. Pomenuti tip otresa se na svog suseda. Prebacuje mu da ga ovaj gurne svaki put kada neko prođe. Glas piskutav i zloban. Kada ugleda jedno slobodno mesto, hitro se ustremi na njega.
Dva sata kasnije sretnem ga ponovo kod Kur de Roma, pored stanice Sen Lazar. Sada je u društvu nekog svog druga koji mu kaže: “Trebalo bi da daš da ti se prišije jedno dugme na kaputu”. Pokazuje mu gde (na razrezu) i zašto.
Prevod: Danilo Kiš
“Zlatno doba” Srbije – beleška
Oko podneva, autobus broj 26 usporio je u blizini Narodne skupštine u Beogradu. Među putnicima stajao je krupan muškarac, obrijane glave, u uskoj crnoj majici. Bez da ga je iko pitao, počeo je glasno da hvali Vučića, govoreći kako je ovo „zlatno doba“ Srbije — ekonomski rast, stabilnost, snažno vođstvo. Studente je nazivao razmaženim zapadnim marionetama. Njegov monolog delovao je kao naučen napamet, gotovo robotski. Niko se nije usudio da mu odgovori; strah u autobusu mogao se gotovo fizički osetiti u vazduhu. Neki putnici su razmenjivali poglede, ali niko nije rekao ništa.
Dva sata kasnije, u blizini Pionirskog parka, isti čovek ponovo je viđen — ovog puta među grupom „Vučićevih pristalica“ koji su se predstavljali kao studenti u šatorima. Kada su stigli pravi studentski demonstranti, on i njegovi saborci postali su nasilni. Povici, guranje, batine. Policije nije bilo na vidiku. Još jedan sasvim običan dan u Srbiji pod ne baš običnom vlašću.