(Napomena: u formi dnevnika pariske tinejdžerke iz sedamdesetih godina. Ton ličan, intiman, povremeno ironičan, s refleksijama koje izlaze iz sitnih svakodnevnih događaja. Jezik jednostavan, razgovoran, sa ponekim francuskim izrazom/slengom da uhvati lokalnu boju. Pariz 1970-ih — Monmartr, bistroi, slikari, pisci, studenti koji piju kafu, jedu…

(Napomena: u stilu Mome Kapora i njegove „Beleške jedne Ane“ i „Hej, nisam ti to pričala“ sa beogradskim žargonom i aromom sedamdesetih u Beogradu) Ana, sećaš se onih autobusa koji su uvek mirisali na burek iz pekare Petrović i na znoj ljudi koji se vraćaju…