(Napomena: u stilu Milorada Pavića i leksikon formata njegove knjige „Hazarski rečnik“ sa tri odeljka (jevrejski, muslimanski i hrišćanski), uz meta-komentar na kraju svake odrednice (onako kako Pavić ubacuje fusnote i „sporedne izvore“ koji se ponekad međusobno protivreče)
Jevrejski izvor
Beše to u podnevu, kada sunce prelazi zenit i senke su najkraće. Autobus 26 zaustavi se pred zgradom što se zove Narodna skupština, a u kojoj reči imaju manju težinu od ćutanja. U tom vozu na točkovima ustade čovek obrijane glave, tesno stegnut u crnu odeću. Njegov glas bijaše nalik starim psalmima koje su deca učila napamet, ali sada bez božanskog daha — samo puko ponavljanje. Govoraše o „zlatnom dobu“ kao što proroci govore o izgubljenom raju, i nazivaše mlade marionetama tuđih carevina. Putnici, poput sinagoge u kojoj se služba odvija bez sveštenika, oboriše pogled. Tišina se rasprostre po vozu kao molitveni plašt. Tada niko ne sme progovoriti, jer reč je bila skuplja od života.
Meta-komentar: Jedan marginalni rukopis tvrdi da putnici nisu ćutali iz straha, već iz drevnog običaja da se pred „prorokom“ ne govori. Neki istraživači sumnjaju da je taj rukopis kasniji falsifikat.
Muslimanski izvor
Hroničar, čiji rukopis se još čuva u rukopisu nalik na tespihe, zapisao je: „U času kad sunce pređe na južnu stranu neba, pojavi se među putnicima jedan koji ustade i reče da živimo u ‘zlatnom vremenu’.“ Njegove reči letele su kao hutba, ali prazna, bez molitve i bez abdesta. Studente je nazivao slugama nevernika, kao da se radi o pečalbama tuđih careva. Dva časa kasnije, kod Pionirskog parka, viđen je ponovo. Ovog puta među šatorima, kao među rovovima. Oko njega, saborci su se pravili studentima, ali kada naiđoše oni pravi, nastade metež: guranje, psovke, udarci. Bilo je to kao da se ponavlja prizor iz stare kronike: u jednom trenutku reč postaje sablja, a sablja postaje zakon. Policija, koja bi trebalo da bude kadija i svedok, beše nevidljiva. Neki kažu: nestala je u pesku, kao voda što se izgubi u pustinji.
Meta-komentar: Drugi hroničar tvrdi da je policija ipak bila tu, ali „vidljiva samo vlastima“ — što je stvorilo predanje da su njihovi likovi mogli biti viđeni samo u ogledalu.
Hrišćanski izvor
U zapisima hrišćanskih pisara navodi se da se toga dana ukaza čovek u crnom, a reči njegove behu nalik molitvi, ali okrenutoj naopako. Govoraše o vremenu mira i napretka, ali iz usta mu se širio zadah laži, kao kad sveštenik propoveda, a u srcu nosi izdaju. Putnici ćutahu; strah im pritisnu grudi kao kamen na grobu. Posle nekoliko časova, kod parka gde se deca igraju, taj isti čovek pojavi se opet — sada kao vojnik u senci, među šatorima. Kada naiđoše mladi što traže pravdu, on i njegovi podigoše ruke, ne na molitvu, nego na udarce. Povici i batine spustiše se na nevine, kao grad na vinograd. Policije nije bilo, kao da je Bog zatvorio oči ili se povukao iz tog grada. I ostade zapis: narod je video, ali nije progovorio. Ćutanje beše njihova poslednja molitva.
Meta-komentar: Kasniji prepisivač beleži da su reči čoveka u crnom bile iste kao u političkom proglasu iz XX veka. Ako je tako, onda događaj nije savremen, već večit — ili se stalno ponavlja, poput liturgije.