(Napomena: Tekst u stilu Borislava Stankovića, kao u romanu Nečista krv — sa atmosferom teške sudbine, tamnog Beograda, mirisom prašnih ulica i zagušljivih prostorija. Opisi su sumorni i patrijarhalni, sa prizvukom neizbežnog prokletstva)
1. Beogradska varijanta
U podne, kada je sunce najžešće pritiskalo sive fasade i prašnjave ulice oko Narodne skupštine, autobus broj dvadeset i šest stao je kao da i sam zadrhtao od nečega nevidljivog. Unutra, među umornim licima, među rukama koje su grčevito stezale torbe, podigao se krupan čovek, obrijane glave, u uskoj crnoj majici. Njegove oči bile su hladne, a glas, grub i debeo, razlegao se kroz zagušljiv vazduh vozila. Govorio je, hvalio vođu, proklamovao „zlatno doba“ Srbije — rast, stabilnost, silu koja sve drži pod istim krovom.
Putnici su ćutali. Samo se tu i tamo čuo šapat, prigušen, skoro u grlu:
— „Bolan, ko li ga pusti…“
— „Ćuti, bre… vidiš li da mu oči sevaju…“
Strah, gust kao dim, širio se između prozora zamazanih kišom i prašinom. Svaka reč tog čoveka, o vođi i o „razmaženim studentima“, padala je kao pečat na sudbinu prisutnih. A oni, stisnutih usana, beže pogledima u pod, kao da ih i asfalt može sakriti.
Dva sata kasnije, u Pionirskom parku, opet se pojavio isti lik. Ovoga puta nije bio sam. Oko njega, pod šatorima, sedeli su oni što se predstavljaju kao mladi, kao studenti, a u očima im samo tvrd sjaj poslušnosti. Kada se pojavila prava studentska deca, mršava i bleda, sa pesnicama što drhte više od straha nego od sile, među njima se razleže povik. Onaj čovek, isti, stao je u prvi red. U rukama drugih zablistale su palice, zastave se pretvoriše u batine.
— „Eto ti tvoje slobode… eto ti tvoje knjige!“ — šaptao je neko iz prikrajka, dok je drugi preko ramena dodao: — „Samo ti viči, a policije nema. K’o da se dogovorili.“
Sručio se gnev batina i povika. Topot čizama, krikovi mladih. Beograd je ćutao, Beograd što pamti senke mnogih vlasti, što zna da sudbina ovde retko bira strane. Kao da je i sam grad stenjao, zagušen, sa licem spuštenim u mrak, dok su ulice primećivale sve, ali govorile ništa.
I tako, u „zlatno doba“, odjekivao je muk — muk što miriše na neizbežno prokletstvo, na avlije iz kojih nema izlaza, na večitu senku koja se spušta nad svakim ko pokuša da progovori.
(Napomena: Tekst u stilu Borislava Stankovića, kao u romanu Nečista krv, umesto autobusa čaršija, umesto ‚šatora kafane i avlije. Likovi obojeni sudbinom, teški, puni unutrašnje strepnje, a jezik nosi miris starog Vranja, zatvorene avlije, senke prošlosti, slutnje prokletstva. Ton ozbiljan, sumoran i patrijarhalan, u duhu Stankovićeve proze)
2. Vranjanska varijanta
U kasno popodne, dok se nad čaršijom u Vranju spuštala teška sparina, među tezge i dućane prođe glas, jak, grub, kao da dolazi iz same utrobe zemlje. Krupan čovek, obrijane glave, zapeo na sred sokaka, pred kafanom, i stade da govori. Njegov glas bio je nalik zvonu, tup i tvrd. Govorio je o vođi, o vremenu zlatnom, o silnoj Srbiji. Ljudi što su stajali na pragovima dućana i kafana spustili su oči. Niko mu ništa ne reče. Samo šapat, tih, skriven pod brkovima:
— „Da ga andrak nosi…“
— „Ćuti, jado, neka ga…“
Vazduh se zgusnuo. Senke od avlija prekrile su lica. I žene, iza rešetkastih pendžera, povukle su zavese, da ih ne pogodi kakvo zlo. Kao da je sve imalo prizvuk slutnje — staro prokletstvo, što se iz kuće u kuću prenosi bez reči.
Kasnije, te večeri, kad je čaršija zamukla, isti taj čovek viđen je u kafani kod kapije. Oko njega mladići, ne od knjige no od sile, s pesnicama spremnim. Dođoše i oni drugi, pravi studenti, bledi, s verom u očima, s pesmama i povicima. Kafana, mesto smeha i karata, pretvori se u grotlo. Povici, psovke, lom stakla. Batine se sručile kao kiša.
Jedan starac, poguren, prošapta: — „Samo su seobe večne… a ovo, ovo je ista tmina što nas prati odavno.“
I Vranje, s tamnim avlijama i zagušljivim sobama, gledalo je, ćutalo. Kao da su se duhovi predaka, što su nekad davno krvlju i mukom plaćali svoje dane, opet digli, da podsete: ovde se sloboda ne diše, ovde se sudbina prenosi kao nasledstvo, kao senka što nikad ne silazi.
I opet, narod ćuti. Kao da i sam veruje da mu je prokletstvo zapisano, da su kosti predaka odavno stavile pečat na to da je svako vreme isto, pa makar ga zvali i „zlatnim“.