(Napomena: u stilu Ive Andrića, kao u romanu Na Drini ćuprija uz rečenice koje prelaze od pojedinačnog događaja ka širem, istorijskom i kolektivnom iskustvu naroda. Atmosfera obeležena osećanjem proticanja vremena, nemoći i ponavljanja kroz vekove, gde se pojedinci stapaju u tihu masu, a trenutni događaji dobijaju prizvuk sudbinske neizbežnosti. Savremeni Beograd, kao mesto koje u sebi nosi isto onoliko tihe patnje i neizgovorenih slutnji koliko i stari gradovi sa mostovima i senkama istorije.)

Istorijski-epična varijanta

U podne, kada je sunce najviše i kada senka nestaje, autobus je usporio pred Narodnom skupštinom. Kamen na fasadi te zgrade, ogreban i izbrazdan, pamtio je mnoge parade i mnoge strahove. U tom trenutku, pod zagušljivim krovom vozila, gde se meša miris prašine, starog platna i oznojenih ruku, ustao je čovek. Krupan, obrijane glave, u crnoj majici što ga steže oko ramena. Njegov glas, glasan i monoton, ispunio je prostor: hvalio je vođu, govorio o zlatnom dobu, o rastu, o stabilnosti. Njegove reči, ritmične i ukočene, zvučale su kao da se odbijaju od kamena same Skupštine, kao da ih ponavlja zid, a ne čovek.

Putnici su ćutali. Nisu gledali ni njega ni jedni druge. U pogledu spuštenom na pod bila je tišina vekova, tišina koja je pratila i karavane što su nekada kroz varoš prolazili pod turskim stražama, i vojnike što su marširali ovim ulicama pod okupacijom. U svakom od tih pogleda, u svakoj spuštenoj trepavici, živela je navika da se preživi u tišini.

Kasnije, pred večernju senku Pionirskog parka, čovek se ponovo pojavio. Senke su padale preko šatora kao dugačke ruke, a on je sada stajao među onima što glume studente. Kad su došli pravi, sa čistim licima i drhtavim rukama, nastao je lom: povici, udarci, batine. Sve to, pod krošnjama koje su videle i druge, ranije gužve, kao da je deo istog niza, kao kada su na trgovima lomili barjake, ili kada su kundaci tukli nemoćne. I kamen je beležio. Kamen Skupštine, stabla u parku, ulice što vode ka mostovima. Oni pamte, ne govore, ali nose. U njima se, kao u vodi pod mostom na Drini, sve sliva i traje. Tako je i ovaj dan, običan i kratak, postao deo beskrajnog niza dana u kojima se na istom mestu, pod istim nebom, ponavlja ista priča: jedan viče, mnogi ćute.

(Napomena: u stilu Ive Andrića, kao u romanu Na Drini ćuprija gde je fokus na intimno-humanoj crti. Mali ljudi uhvaćeni u vremenu, nemoćni da progovore, ali puni unutrašnje napetosti. Jezik prigušen, sa blagim tonom melanholije i saosećanja, onako kako Andrić zna da zadrži pogled na sitnim detaljima ljudske sudbine koji odražavaju velike istorijske lomove. Mesto radnje savremeni Beograd, kao pozornicu gde se prelamaju ljudske slabosti, strahovi i tiha dostojanstva.)

Intimno-humana varijanta

U skučenom autobusu, gde se svetlost probija kroz prljava stakla u tankim prugama, ustaje čovek. Njegova crna majica sjaji se od znoja, glava je obrijana, glas mu je jak i tvrd. Govori o vođi, o zlatnom dobu, o narodu što je miran i poslušan. Reči se odbijaju od zidova vozila, šire se kao dim, guše i one koji ćute. Putnici spuštaju poglede. Ćutanje je teže od reči. U njemu je strah, ali i navika, ona stara, preneta s kolena na koleno, da se ne gleda u vlast, da se preživi.

Kad autobus stane, ništa se ne menja. Samo kamen Skupštine ostaje iza njih, hladan i beo, a senka prelazi preko njegovih stubova.

Uveče, u Pionirskom parku, ponovo taj čovek. Sada među šatorima, gde svetlost fenjera baca krugove po zemlji i pravi duge senke lica. Došli su i studenti, pravi, sa verom da je moguće govoriti. Njihove reči prekida graja, a graju udarci. Povici se mešaju sa bolom. I sve se završava u tišini.

Taj prizor nije nov. U senkama parka leži sećanje na druge prizore: na logore, na parade, na mitinge. Sve se to ovde taloži, kao što reka taloži mulj. Ljudi prolaze, ćute i pamte. Oni ne govore, ali u njihovim spuštenim pogledima piše istorija. Tako narod živi: kroz senke, kroz ćutanje, kroz strah. I tako Beograd beleži još jedan dan — običan, a opet isti kao mnogi pre njega.