Pariška pouka za izbore
(Autobus S u Parizu. U vozilu se nalaze JEVREM PROKIĆ, kandidat za narodnog poslanika, njegov STRANAČKI PRIJATELJ i SEKRETAR. Gužva. Mladić sa dugim vratom ulazi u raspravu sa drugim putnikom.)
JEVREM: Zapisuj.
SEKRETAR: Šta da zapisujem?
JEVREM: Sve. Narod govori.
PRIJATELJ: Koji narod? Ovo su Francuzi.
JEVREM: Narod je narod. Glas je glas.
SEKRETAR: A šta je važno?
JEVREM: Onaj mladić.
PRIJATELJ: Što baš on?
JEVREM: Vidiš li vrat?
PRIJATELJ: Vidim.
JEVREM: Takav vrat ne dobija se bez političke ambicije.
SEKRETAR: Tačno.
PRIJATELJ: Kako tačno?
SEKRETAR: Ne znam, ali zvuči tačno.
(Mladić se posvađa sa putnikom.)
JEVREM: Eto nezadovoljstva biračkog tela.
PRIJATELJ: Zbog čega se svađaju?
JEVREM: Nije važno. Važno je da se svađaju.
SEKRETAR: To je politički materijal.
(Kasnije na ulici. Isti mladić razgovara sa prijateljem.)
MLADIĆ: Otpalo mi dugme.
PRIJATELJ MLADIĆA: Prišij drugo.
(Jevrem zastaje kao pogođen munjom.)
JEVREM: Čuješ li?
SEKRETAR: Čujem.
JEVREM: Narod traži obnovu.
PRIJATELJ: Kakvu obnovu?
JEVREM: Pa lepo. Otpalo jedno, traži drugo.
SEKRETAR: Genijalno!
PRIJATELJ: Možda čovek samo priča o kaputu.
JEVREM: E zato nikad nećeš biti poslanik. U politici nije važno šta je čovek rekao. Važno je šta se od toga može napraviti.
(Odlaze ozbiljno raspravljajući o evropskom značaju jednog dugmeta.)