(Odlike Arhipelaga Gulag: dokumentarno-esejistički ton, moralna istraga, svedena ironija, kolektivno „mi“, katalogizovanje svedočenja, hladna preciznost, retke ali snažne slike.)
Zlatno doba: Zapis o rasporedu
U 12:03, u autobusu 26 pored Narodne skupštine, gužva je prosečna, tišina iznad proseka; plastika šipke je hladna. Mi stojimo i brojimo stanice umesto misli. Muškarac obrijane glave i kratkog daha govori glasno, crna majica ocrtava ramena: Vučić mu otvara svaku rečenicu, „zlatno doba“ udara ritmom točkova. Studente naziva „zapadnim marionetama“. Glas mu je pravilan, robotski segmentovan. Pogledi padaju u pod, prozor, ekrane; niko ne odgovara. Na našoj koži ostaje sopstvena temperatura. Razumemo da poslušnost nije osobina nego raspored, a raspored kaže: neće biti odjeka. Odsustvo odjeka štedi vreme.
U 14:07, kod Pionirskog parka, šatori „pristalica“ stoje kao uredno razapete rečenice, zastave nategnute, govor glatko raspoređen, osmesi bez pitanja. Prolazimo ivicom travnjaka i registrujemo dolazak pravih studenata: promenu u tonu, promenu u osloncu stopala. Granica je najpre vazdušna, tek zatim telesna. Kontakt je rame o rame, pa guranje. Batine postaju imenica tek kad završe svoj posao. Policija je odsutna do nevidljivosti, uniforme bez dokaza. Tražimo prvi udarac, ne uspevamo da ga izdvojimo: i udarci, kao i šapat, rade bolje u seriji. Lica posle liče na zatvorene prozore, staklo se vidi, unutra ne. Staklo pamti toplinu, ne argument.
Predmeti na sceni nabrajaju sami sebe: drečava traka na stubu, odbačena flaša vode, raskopčano dugme na džemperu, oznaka 14:19 na ekranu. Merimo tišinu dužinom senke; kako sunce pada niže, tišina se produžava. Niko ne traži hitnu pomoć, telefoni snimaju; snimak postaje svedok onda kada svedok postane piksel, a pikseli nisu pozvani na sud. Reč „zlatno“ se vraća iznutra tupo, kao kašika o ivicu šolje. Razilazimo se kao da imamo obaveze: stanice, kupovine, prevoz. Raspored ostaje netaknut, preživljava sve bezbedno. Beležimo da ćutanje olakšava pokret mase; bez ćutanja masa bi se zaglavila. To je prednost u logistici i mana u pamćenju. A logistika ne priznaje stid. Presuda: Ko ćuti, već je raspoređen.