(Odlike Majstora i Margarite: oštra politička satira i groteska; natprirodno izloženo mirnim, realistično-hladnim glasom (đavo/svita, čuda); po želji dvostruka struktura (Moskva 30-ih ↔ poetična, „biblijska“ ravan u tonu Pilatove priče); živopisni brzi rezovi; lirski, emotivni pasusi kad je tema ljubav/umetnost/moralni izbor; ukupno: protočan glas koji spaja satiru, fantastiku, romansu i teologiju.)
Profesor Woland u autobusu S
Jutro je otvorilo usta grada i izdahnulo autobus S, dugačku metalnu ribu koja je gutala ljude sa reklamnim škrgama. Na stajalištu, pored plakata „Sekretarijata za Svečanu Tišinu“, ukrcao se gospodin s kragnom koja nije pristajala nikome ko je rođen u običan dan: kragna je, poput mesečevog prstena na pogrešnom prstu, komandovala pogledima kao sitno, ali moćno vanredno stanje. Vozač je podigao obrve jer mu je taktilna mapa volana odjednom postala veća; zvučnik je zakašljao dvaput, znak da je grad spreman za uputstvo.
U središnjem delu vozila, u društvu novinskih stubova i umornih akt-tašni, već su sedeli Profesor Woland i mačak Azazelo. Prvi je listao nepostojeći almanah birokratskih čuda, drugi je, krupnih brkova, prebrojavao probušene karte i zatezao končiće nevidljivih lutaka. Čim je gospodin s neukrotivom kragnom prošao pored njih, Azazelo je neprimetno dodao autobusu jedan red sedišta više nego juče, pa je poslednja klupa, ničim izazvana, ustupila mesto dvema novim klupama, a putnici su, kao i priliči pristojnim građanima, odmah popunili dosad nepostojeća mesta.
„Odsek za Usklađeno Oduševljenje podseća,“ pročita Woland iz vazduha, „da je stajanje u tišini najviši oblik glasanja.“ Autobus je tiho odobrio. Gospodin s kragnom se osmehnuo onim utešnima, beskrvnim osmehom, i počeo da drži predavanje o pravilnom smislu redosleda dugmadi: ko ne zna kojim dugmetom se započinje jutro, neće znati kojim rečenicu završiti. Putnici su klimali, menjali težinu s pete na prste, strpljivo podnosili da im se u krilu uspava kratak, ali oštar strah.
— „Ja“ sam, u tom času, video svoje lice u prozoru: u oku mi je treperio končić od kaputa, kao da me je neko na brzinu ušio u priču. Pomislio sam na ono malo, jedino ime koje mi je spaslo ruke od hladnoće. Ljubav je ponekad stajalište bez broja, a ponekad karta probušena unapred — u oba slučaja, propusnica za tišinu.
Na sledećem rezanju kadra, brzinom scenarija koji je naučio da se sam prepravlja, pojavila se kratka rukopisna obavest: „Kulturna komisija za dobru maniru saopštava da je pogreb za smisao odložen do sledeće stanice.“ Woland je nakrivio glavu, a Azazelo, zadovoljan, izvukao iz džepa jednu sedefastu, hladnu reč i položio je gospodinu na krilo. Reč se zvala „pristanak“. Gospodin je klimnuo; kragna mu je, konačno, legla.
Interludij: Na terasi od belog kamena, pod sunčevim ekserima, stoji Prefekt sa psom. Iznad grada bruji tišina. U vazduhu je pitanje: može li se istina umiriti rampom od pergamenta. Odgovor nije glasniji od disanja.
Autobus je nastavio. Na plafonu, prigušeno, zasvetluca natpis „Privremeno ukidanje slučaja“. Putnici su s olakšanjem predali svoje sumnje u koš za reciklažu. Gospodin s kragnom koja sada pristaje svakome ustao je i, kao da pomera vreme, prešao na zadnja vrata, gde je Woland diskretno skinuo sa njega poslednji, mikroskopski znak otpora i spakovao ga u kutijicu za pečate. Azazelo je liznuo šapu, presavio realnost na dva, pa na četiri, i vratio je u prvobitno stanje. Na poslednjem kadru ostala je žućkasta karta bez pečata, bačena pod sedište, i dugačka senka kragne preko gume poda, kao udah koji čeka da bude izdahnut.