Doktor iz autobusa S
Kad sam se toga jutra vozio autobusom S kroz Pariz, nisam ni slutio da prisustvujem rađanju jednog ugleda.
U vozilu je stajao mladić neobično dugog vrata i sa šeširom na kome je umesto trake bio vezan nekakav kanap. Posvađao se sa jednim putnikom oko toga da li ga je ovaj odgurnuo ili nije.
Ništa naročito.
Ali odmah iza mene sedela je jedna gospođa koja je šapatom rekla:
— To je doktor.
— Kakav doktor? — upita druga.
— Ne znam, ali sigurno doktor.
Vest se širila autobusom neverovatnom brzinom.
— Kažu da je doktor.
— Ozbiljno?
— Vrlo ozbiljno.
— Vidi se.
— Po čemu?
— Po držanju.
Pošto niko nije znao čega je doktor, svako je dodavao ono što mu je najviše odgovaralo.
Za jednog je bio doktor prava.
Za drugog medicine.
Za trećeg filozofije.
Za četvrtog svega pomalo.
Nekoliko sati kasnije video sam ga opet na ulici.
Razgovarao je sa prijateljem.
— Otpalo mi dugme s kaputa — rekao je.
— Prišij drugo.
To je bilo sve.
Ali do večeri je pola Pariza već znalo da je doktor održao značajan stručni razgovor o reformi tekstilne industrije.
— Kakva dubina! — govorili su ljudi.
— Kakva jednostavnost!
— Samo veliki umovi umeju tako kratko da govore.
Ja sam se tada prvi put zapitao da li je mladić zaista doktor.
A onda sam shvatio da je pitanje potpuno pogrešno. Mnogo je važnije bilo to što je svet odlučio da mu veruje.