Beleška o zlatnom danu, u magli
(Odlike Romana o Londonu: elegijska, melanholična, introspektivna proza; sporo, meditativno vođenje; unutrašnji monolog, nostalgija, nepripadanje; ritmične, lirske rečenice sa asocijativnim prelazima između sada i sećanja; fragmentisano vreme; motivi izgnanstva, identiteta, siromaštva, ljubavi (diskretno, kao sidro sećanja); psihološka klaustrofobija i siva, hladna urbana scenografija naspram izgubljenog sveta)
Jutro, linija 26. U prozoru, sopstveni dah kao mala mutna geografija. Oblačim tišinu kao mantil. U sredini vozila stoji muškarac u crnoj majici i izgovara refren „zlatnog“ vremena, kao da je našao reč koja otključava vrata tuđim džepovima. Studenti su „marionete“, kaže, a konci vise iz govora kao kišne niti iz sivog neba. Ne odgovaram. Ovo je grad u kome se reči lome tiše od kostiju. U njemu, izgnanstvo nije mesto nego navika.
Gledam svoje ruke: koža izubijana sapunom i sitnim radovima. Jedan novčić, hladan i ravnodušan, klizi u dno džepa. Sećanje me preseče kratko, sečivom kakvo ima samo nostalgija: njen glas, razvučen dlan, svetlije popodne nad praznim stolom. Pionirski park je uvek dva koraka dalje. Ne znam koliko traje vožnja; vreme ovde ide linijama kao struja, a zatim stane i slegne se kao snop starih računa.
Šatori su podignuti pravilno, kao slog. Na ivici trave stoje rečenice koje se ne usuđuju da započnu. Kažu da nadzor nije stigao, „Privremeno Delegirane Senke“, šapuće Kuća vlasti, i to se, neobično, čini u skladu sa svetlom: bez senke sve izgleda ravno, mekano, bez kontura. Onda dolaze studenti, oni bez konaca, i prostor se zategne. Ruke nalaze ramena, glasovi se skraćuju, bol je brz i bezobziran. Predmeti su trezveniji od ljudi: traka prelazi sa stuba na prste i steže ih kao hladna narukvica; flaša gađa sunčev odsjaj i vraća ga kratko, stidljivo; jedno dugme, otpadnuto, miruje na granici pločnika i zemlje, kao tačka kojoj prete da je pretvore u uskličnik.
U meni se diže onaj stari talas, isti koji me nosi kada čujem sopstveni jezik na mestu koje ga ne poznaje. „Vođa“ ostaje bezlična reč, kao da se izgovara u snu, dok Kuća vlasti, visoka i bez lica, meri korake koji su se odvažili da ne prate linije. U tom merenju, grad postaje tunel. U tunelu, ja sam put koji ne zna početak.
Sećanje, naglo: naslonjena na okvir vrata, ona se smeje, a mrak u sobi odmiče. Taj smeh, kao svetlost stona, ne dolazi iz struje nego iz krvi. Držim ga kratko, jer današnji dan je grub i kratak. U meni prikradanje, ali ne kukavičje: samo potreba da preživim pre nego što će opet padati magla. Siromaštvo, umorno, sela mi je u koleno i ćuti.
Park se prazni. Šatori ukočeno prate vetar. Ne znam ko je pobedio u tom bezglasu. Znam samo da sam ponovo onaj koji se vraća sporednom ulicom, prebrojava stepenike, pamti raspuklinu u zidu, pripitomljava hladnu kašiku. Na obodu poljane, u travi, ostaje komadić providne plastike, pritisnut travkom kao pečat bez boje. Vetar ga okreće, pa zanese, pa smiri. U tom sitnom, providnom treperenju, magla prione uz ivicu pločnika i ne traži ništa.