Autobus S, magla, sećanje
(Odlike Romana o Londonu: elegijska, melanholična, introspektivna proza; sporo, meditativno vođenje; unutrašnji monolog, nostalgija, nepripadanje; ritmične, lirske rečenice sa asocijativnim prelazima između sada i sećanja; fragmentisano vreme; motivi izgnanstva, identiteta, siromaštva, ljubavi (diskretno, kao sidro sećanja); psihološka klaustrofobija i siva, hladna urbana scenografija naspram izgubljenog sveta)
Ujutro, linija bez sata. Magla je zgusnuta kao supa iz kantine i čini da se metal autobusa znoji. Ruka mi je hladna, hleb u džepu tvrd kao kamenčić koji se nosi za sreću. Na stajalištu, reklame su slepa ogledala, vraćaju mi lice bez jezika. Ulazim. Broj sedišta nije vidljiv, ali znam da je levo, uz prozor, tamo gde se magla hvata za gumu kao alga za trup broda.
On je već tu: čovek sa dugim vratom, kragna mu se ne pokorava, jedno dugme zategnuto do bola, drugo labavo kao disanje. Samo taj detalj, i sve se pomeri. Autobus, ova pokretna ćelija, zatvara se iznutra. Osećam kako misli postaju teže od putnika, i počinjem da klizam, najpre malo, kao po ledu koji popušta, a zatim dublje, sve do starih fontana koje ne postoje više, do jednog prozora na koji se, davno, lepila para od čaja i miris kože moje žene, postojane i tihe kao molitva.
Linija: 6 ili 16, više se ne sećam; u izgnanstvu se brojevi ne drže za nas. Magla je ista. Grad isti, tuđ. Sadašnjost je popis: gumena podloga pod nogama, škripanje vrata, grlo zvučnika koje proguta najavu sledećeg stajališta i vrati je kao sneg. Sećanje je dugi, zavejani put, ritam u kome izgovaram njeno ime i ono mi se vraća u grudima, u isti čas, i kao uteha i kao bol. Njen dlan na mom licu, kratak i topao, kao rečenica koja se ne završava, samo se utiša.
Siromaštvo stoji pored mene. Ima miris vlakna i starog sapuna. U novčaniku je sitni metal, zveckanje koje podseća da noć dolazi sporo i hladno. Napolju, iza zamagljenog stakla, most, pa još jedan, pa oguljena topola kao jarbol bez zastave. Ponekad pomislim da je grad more. Ponekad, močvara. Najčešće, zaborav koji diše.
Onaj s dugim vratom nagne glavu ka zvučniku, kao da sluša tajne rasporeda. Pogled mu se odbije o moje staklo i ja, još jednom, pređem u prošlost: malosobni stan sa uljaženim pragom, čajnik koji zviždi, koraci koji se vraćaju, zatim izostaju. U meni, škripa: „ja“, i zatim tišina, kao da se jezik preselio u rebra. Vraćam se u sadašnjost kratko, kao ronilac, pa opet dolе. Stajalište bez naziva. Zvuk kočenja razreže misao. Ruka mi dotakne dno džepa, hleb puca. Sećam se dana kad smo, na suncu koje nije imalo maglu, lomili isti hleb i delili ga kao obećanje. Danas ga delim sa sobom i jednim golubom na pločniku. Autobus poskakuje; čovek sa kragnom ustaje i nestaje kao strana u knjizi koju sam izgubio. Ostajem. Udišem. Zamičem pogled na pod. Tamo, blizu moje cipele, kotrlja se malo, tamno dugme, bez navoja i bez vlasnika. Zaustavlja se, i u njegovom slepom sjaju vidim dah koji sam upravo ostavio na staklu.