Zlatno doba, kratka beleška iz beogradskog parka
(Odlike proze iz Une: razgovorni, direktan, ispovedni monolog u prvom licu (muški narator); lagana melanholija + vidljiv humor i autoironija; tempo „u jednom dahu“, fragmentaran, kao tok sećanja; blagi erotski podtekst (mirisi, dodiri, kragna, šoljica kafe) bez eksplicitnosti; urbane slike, živi dijalog, pop-kulturni detalji.)
Autobus 26 me uvek podseti na onu staru šalu da Beograd ima dva godišnja doba, zimu i čekanje; sednem, a već stoji gospodin u crnoj majici s tonom koji je glasniji od zvučnika, izgovara „zlatno doba“ kao da su dve reči dovoljne da poprave Terazije, i odmah, kao na komandu, studenti postanu „marionete“, a putnici „publika“, s tim što publika u Beogradu retko aplaudira, više ćuti i gleda kroz prozor da vidi da li se grad slučajno ne popravlja sam od sebe.
Ja odmahnem u sebi, kažem sebi: „Druže, smanji doživljaj,“ što je inače moja terapija za sve od trideset pete, i mislim kako je kriza srednjih godina zapravo dobra izgovor za drugu kafu u danu, onu u Šumatovcu, gde konobar još drži šoljice kao da su komadić porculanskog neba i zna kad da ne pita ništa, a kad da kaže „oćemo li običnu ili za zaborav“, pa ja kažem „za zaborav“, i odmah osetim kako mi miris kafe vraća lice koje sam nekad znao napamet, a sad više ne umem da nacrtam.
U Pionirskom parku šatori se nasmeše kao loši glumci; dođu „pravi“ studenti, malo gurkanja, malo povika, i sve ode u onaj film bez režisera u kom „Vođa“ postoji kao mit, a „Kuća vlasti“ kao kulisa, lepo ofarbana, ali šuplja iznutra; prisutan je odsustvom, kako bi rekao moj profesor logike, koji je davno odustao od logike.
Neko mi se nasloni u prolazu, osetim miris kože, onaj brzi registrator bez potpisa; nisam ni Romeo ni narator za turiste, samo čovek s jednim džepom nade i jednim džepom doskočica, i često mi se pomešaju mesta u pranju.
Knez Mihailova je filmska traka koja je izgubila poslednju scenu, Studentski trg diše kao star čovek posle stepenica, a ja se pravim da mi žuri do kafane, zapravo mi žuri do stolice; sednem, poručim, i kako se pena slegne, tako se slegne i dan, a plakati u izlogu obećavaju muzičke večeri i jeftine koktele koje niko ozbiljan ne pije.
Za susednim stolom neko objašnjava da je sve pod kontrolom; Beograd, na primer, nikad nije bio lepši, ja klimnem, iz pristojnosti, i oslonim dlan o staklo; ostaje mali krug kondenzacije, taman toliko da me podseti da su i otisci prstiju vrsta poezije; kad odem, ostaće krug, ostaće pepo od jedne cigarete u pepeljari, ostaće stolica podvučena kao da se vraćam za minut, i večernje svetlo iz izloga koje ne insistira ni na čemu.