Varijacije o zlatnom danu i praznom centru
(Odlike Filozofije palanke: esejistički, gust, pojmovno vođen tekst, sa polemijskim, kritičkim tonom; dugi, kumulativni periodi sa paradoksima, antitezama i varijacijama definicija; „mišljenje u hodu“ (suptilni pomeraji termina, redefinicije); intertekstualni senzibilitet (filozofija/teologija/srpska tradicija))
On, pripovedač, zabeleži da je autobus 26 tog jutra bio pun na način koji nije stvar broja nego slogana: „zlatno doba“ se izgovara kao lozinka pristupa zatvorenom prostoru, i zato glas obrijanog muškarca u crnoj majici ne govori o vremenu nego o imunitetu, ne govori o stvarnosti nego o „higijeni identiteta“ kojom se svaka sumnja dekontaminira, a svaki student, ako ne pristaje, biva preimenovan u marionetu, jer palanački duh, taj dreser pojmova, traži da se „drugo“ ne ukaže kao pitanje nego kao lutka, i da se sve što nije „Kuća vlasti“ misli kao hodajući propust; „Vođa“ se ne pominje da bi se imenovao, već da bi se prekinulo pitanje, i zato reč Vođa nije ime nego tišina sa aureolom.
Zlatno doba je parola praznog centra; zlatno doba je obećanje bez sadržaja; zlatno doba je ceremonija zatvaranja podignuta na rang radosti.
Nije zlatno jer svetli, nego svetli jer je zatvoreno; nije zlatno jer greje, nego greje jer zabranjuje hladnoću.
Zlatno doba je ritam bez muzike; zlatno doba je mir bez disanja.
(I marginalija: prazni centar je najsigurniji jer ne može da pogreši.)
U Pionirskom parku, tokom dana, šatori „pristalica“ izlažu identitet kao uniformu, a dolazak „pravih“ studenata, koji ne pristaju da budu identitet bez pitanja, prevodi se administrativno: „redistribucija prisustva“, „preventivni mir“, „privremeni prekid neprikladnog skupljanja“, i to je jezik u kojem se palanački duh najudobnije smešta, jer papir voli zatvorenost, pečat voli naredbu, a naredba voli bezimeno „mi“ bez ičijeg lica; zvuk validatora ujutru, sivilo pločnika podneva, šuštanje trake oko improvizovanih granica, miris vlažnih jakni, sve to dobija pojmovnu težinu tek kada govor stane, jer tek u tišini predmet govori jasnije: predmet je ostatak od parole.
Varijacije slede varijacije: definicija zlatnog → negacija sumnje → redefinicija reda.
Definicija reda → negacija razlike → redefinicija pripadanja.
Definicija pripadanja → negacija pitanja → redefinicija sreće.
( Školija: sreća bez pitanja je etiketa na praznoj tegli.)
„Ma pusti“, kaže jedan, „proći će“, a to „proći“ je molitva zatvorenosti: da prođe drugo, da prođe vreme, da ostane navika. I zato, kada se dan skrutne u izveštaju kao „bez većih incidenata“, kada Kuća vlasti udahne bez svedoka, ostane na pločniku presavijena karta, pedantno probušena, lojalna i ćutljiva, i pored nje dugme u travi, dve hladne mete za pogled koji beži, dva mala kruga praznog centra.