Zlatno doba u salonu gospođe Savete
Kod gospođe Savete okupilo se društvo na kafi.
Tema dana bila je ozbiljna.
— Jeste li čuli za onog gospodina iz autobusa? — upita ona.
— Kojeg?
— Onog što govori o zlatnom dobu.
— Jesmo.
— Kažu da je veoma blizak važnim ljudima.
Svi zaćutaše s poštovanjem.
— A šta radi? — upita jedna gospođa.
— Ne znam.
— A šta je završio?
— Ne znam.
— A zašto je važan?
— Zato što je blizak važnim ljudima.
To je, očigledno, bilo sasvim dovoljno.
Posle se povela priča o studentima.
— Kažu da su se tukli u parku.
— Strašno!
— A ko je pobedio?
— Kako mislite ko je pobedio?
— Pa lepo. Da znamo na koju stranu treba da budemo.
Jedna mlađa gospođa šapatom reče:
— Meni se čini da bi čovek trebalo da bude na strani istine.
Nastade neprijatna tišina.
— Draga moja — odgovori gospođa Saveta.
— Istina je vrlo lepa stvar, ali nema uvek dobre veze.
Svi klimnuše glavom.
— A policija?
— Nije je bilo.
— To znači da je situacija bila komplikovana.
— Kako?
— Pa da nije bila komplikovana, policija bi sigurno došla da bude viđena.
Na kraju razgovora svi su se složili da je najbolje sačekati.
— Šta da sačekamo?
— Da vidimo ko će ispasti važniji.
Jer u našem društvu, pomisli gospođa Saveta sipajući još jednu kafu, ljudi retko menjaju mišljenje.
Mnogo češće menjaju stranu.